Резултатот е ера на американски и италијански хорори што само поради тоа што постоеја беа нарекувани култни класици. Телесни хорори, слашер хорори и филмови со напаст што ти доаѓа дома сите гледаа.
И сега, бидејќи дојде октомври, што значи ако не нѐ удри метеор, се ближиме кон 31-ви - Ноќ на вештерките што упорно сакаме да пројде, а кај нас некако не даваат, Ај-ди-вајс предлага 10 хорор филмови за во (да се надеваме) самонаметната изолација. Заладува, тера на спиење, на дремење под ќебе на кауч и пуштање нешто колку да врти, па еве нека врти хорор, зошто да не. А ако ви е здосадено од поновите, од кои на прсти се бројат добрите, а сѐ друго е срамотно глупо, пуштете си класика, барем ќе се едуцирате.
Don’t Look Now (Nicolas Roeg, 1973)
The Wicker Man (Robin Hardy, 1973)
Sisters (Brian De Palma, 1973)
The Nightcomers (Michael Winner, 1971)
The Texas Chain Saw Massacre, (Tobe Hooper, 1974)
Deathdream (Bob Clark, 1974)
Ganja & Hess (Bill Gunn, 1973)
Images (Robert Altman, 1972)
Daughters of Darkness, (Harry Kümel, 1971)
It’s Alive (Larry Cohen, 1974)